Psiholoski profil,konzularnog sadiste…

posted by MEEEEEEe….

Schengen Visa

Konzularnog sadistu prepoznaćete po tome što (zlo)upotrebljava svoj položaj sitnog državnog službenika te:

Zlostavlja konzularne stranke, iz čistog zadovoljstva i bez ikakvog konkretnog cilja ili koristi za sebe ili za državu za koju radi.

Uživa u psihološkom kinjenju i ponižavanju drugih, tako što im otežava život.

Poseduje jasnu svest da ima moć da ograniči slobodu kretanje drugih lica ili da im uskrati neko drugo pravo. Ta moć mu prija.

Neuobičajeno je strog prema svojim hijerarhijski potčinjenima, osobito lokalnom osoblju.

Svoje postupke najčešće pravda svojom vanrednom predanošću poslu, rigoroznošću i/ili osećajem odgovornosti, tvrdeći da samo izvrašava naređenja iz centrale i primenjuje pravila koja su za sve ista.

Oseća se superiornim u odnosu na okolinu u kojoj privremeno živi i radi, a svoj prezir ne krije. Međutim smeta mu što tu superiornost niko, osim njega samoga, ne vidi – pa je zloupotrebom položaja neprekidno dokazuje i sebi i drugima. Svestan je da radi sa ljudima koji nemaju niti kome, niti kako da se požale, te se oseća nekažnjivim.

Svestan je mogućnosti koju mu daje diskreciono pravo da zahtev za vizu odbije bez obrazloženja, te taj instrument koristi za zastrašivanje eventualnih nezadovonih konzularnih stranaka.

Profil konzularnog sadiste

Red za vize

Konzularni sadista je u svojoj zemlji matici živeo u dvosobnom komfornom stanu, kupljenom na kredit u prigradskom naselju. Bio je sitan činovnik, omanji šraf u krajnje hijerarhizovanoj strukturi svog ministarstva. Njegovo avanzovanje u karijeri zavisilo je od sposobnosti da istrpi i prećuti. No, posle niza godina povijanja šije i stiskanja zuba, konzularni sadista je napokon došao do zelene grane – dobio je nameštenje u diplomatskoj misiji! Doduše, zalomila mu se nerazvijena zemlja Balkana, manje interesantno i manje prestižno mesto nego u nekakvoj svetskoj prestonici, no i biti prvi u selu ima svojih čari.

U novom životu sadista živi u većem i konfornijem smeštaju, kupio je novi automobil, po mogućstvu terensko vozilo, i to upola cene. Primanja su mu skočila, posao nije ni težak, ni zahtevan… ali nije tu kraj lepoti novog zaposlenja. Dolaskom na novo mesto on stiče moć koja čoveku tog profila po prirodi stvari ne sleduje – moć da odlučuje o sudbinama drugih ljudi. U početku je nespretan, ne zna šta bi sa tolikom vlašću, strahuje da ne bude preblag, pa igrajući na sigurno ne preza od prestrogih odluka. Ali on je čovek i vlast mu se podvlači pod kožu.

Van posla, međutim, ne cvetaju mu ruže. Život teče traljavo, gore nego ikada – usamljen je, daleko od prijatelja, porodice, rodnog mesta. Nostalgija steže, on samuje a nove prijatelje ne stiče – jer tu su jezička i kulturna barijera. I sve je drugačije nego što je očekivo da će biti. Verovao je da će se, svojim položajem, kupovnom moći, statusnim simbolima vinuti mnogo više nego što se ispostavilo mogućim. Sada on, koji je bio omiljen među pijateljima, živi gorku realnost samoće. To stvara nekakvu bol u duši, nekakav gnev prema okolini koja svakim danom raste i jača, jer niko za našeg sadistu nema lepu prijateljsku reč, niko ga ne želi.

Dok hoda ulicama ove zastrašujuće zemlje, ovog grada koji nije lep, ni udoban, na njega izgubljenog, poljuljanog samopouzdanja niko ne obraća pažnju. Preispituje sebe i čini mu se da i ono malo ljudi koji pokazuju kakvo takvo interesovanje za njega u njemu vidi samo kraći put do toliko željene turističke vize. Očajan, shvata de je bez tog instrumenta nemoćan, a to ga vređa… jer želeo bi da prema njemu neko uzgaja topla osećanja, ali ne, majka je daleko. I tokom dugih večeri čamotinje, dok se u mraku obrće sam u krevetu, shvata da je okružen ljudima nevrednim njihove pažnje, ljudima dostojnim jedino prezira, da je osveta jedino rešenje i jedva čeka da svane dan i da ode na posao gde će se prihvatiti svog konzulskog pečata, jedinog oružja koje ima. I tako, iz dana u dan, sve čvršće steže vizni režim, sve mu je mučnije da dopuste čoveku da putuje, sve ređe i teže izdaje vize i sve češće daje negativne odgovore jer samo tada i dok u luksuznom vozilu sa diplomatskim tablicama prolazi pored reda jadnika koji čekaju na milost, oseća se svojim i dostojnim.

Molio bih lica sa iskustvom po ovom planu, prvenstveno psiohologe i psihijatre, da mi pomognu u proučavanju ove ogavne devijacije.

Molim one koji su državljani država čiji službenici praktikuju konzularni sadizam da u zemljama gde plaćaju porez i uživaju građanska prava ta prava iskoriste te da nadležnim instancama, bez oklevanja, prijave svaku nepravilnost i zloupotrebu u radu konzularnih službi u trećim zemljama. Veoma često, stav konzularnih sadista u sebi ima elemente rasizma i prezira po nacionalnoj osnovi, što je ilegalno u svim demokratskim zemljama.

Ma,jebe mi se….

jebe mi se

 

 

Na osnovu najnovijih istraživanja profesora Teodora Čiltona, profesora Edvina Stoktona i profesora Ludviga Šmita, moguće je da će doći do velikog zaokreta u istorijskoj nauci.

 

Naime, trojica profesora tvrde, na osnovu snažnih dokaza da su velike odluke, velikih vojskovođa, lidera, i drugih važnih istorijskih ličnosti, bile donošene ne na osnovu činjenica, ne na osnovu razmatranja spisa i podataka, već tako što su određene istorijske ličnosti u datom istorijskom trenutku jednostavno odlučile da kažu: “Ma, jebe mi se.”

 

Ono što je ovde jako važno da se kaže je to da upravo “Jebe mi se” nekad donosi dobre rezultate, a nekad i ne tako dobre, čak jako loše.

 

Tipičan primer lošeg rezultata “Jebe mi se” je odluka rukovodstva Republike Nemačke iz Drugog svetskog rata da se krene u pohod na SSSR.

 

Sa druge strane, dobar primer odluke “Jebe mi se” je Cezarov pohod na Egipat, radi dogovora sa tadašnjim rukovodstvom Egipta na čijem čelu se nalazila Kleopatra.

 

Kada su Cezaru rekli da nije najpametnije da odlazi u Senat, rekao je: “Jebe mi se”

 

Kada je svojevremeno Agamamnon pošao brodovima do obale Troje, takođe je rekao: “Ma, jebe mi se!”, a ipak, svetske enciklopedije su pisale da je reč o velikom podvigu.

 

Tokom napada na Troju, postoje podaci da je Briseida rekla Ahilu: “Obuci ipak neke čizme, nemoj baš tako… ne znam… gde ćeš tako u tim espadrilama”. Ahil joj je rekao: “Znaš šta, ma, jebe mi se”, i mi svi danas znamo šta se desilo.

 

Kolumbo je rekao: “Ja znam da je tamo kopno, prema tome, ja sada idem, i reći ću vam samo jedno – Jebe mi se”

 

1389. Knez Lazar je po pisanju istorije poveo vojsku na Kosovo, opet “Jebe mi se”

 

Napoleon – napad na Rusiju – Jebe mi se

 

Kralj Aleksandar 1914. “Daj malo Aleksandre da istražimo mi iz Austrije ko je pucao, da mi malo vidimo”.A leksandar: “Ma, jebe mi se”

 

Kada je Jernej Kopitar, carski senzor rekao Vuku Karadžiću: “Vuče, zar ne želiš da se vratiš i živiš u Srbiji?”. Vuk: “Znaš, Jernej, ja nemam od čega da živim, ne mogu od pisanja i skupljnja pjesama, a osim toga Jernej, jebe mi se.”

 

Podaci iz novije istorije:

 

Beograd nema još uvek podzemnu železnicu, ne zbog toga što je to skupo, već je gradska uprava prosto rekla: “Ma, jebe mi se”

 

Dobar primer iz sporta je kada su u finalu Kupa šampiona u fudbalu rekli Darku Pančevu: “Slušaj, nemoj samo da pucaš po sredini gola”, Darko je rekao: “Ma, jebe mi se, ima da pucam u centar”, i, vidite, to je ispalo dobro.

 

Kada je Marlon Brando trebao da primi Oskara za film “Kum” 1972. godine, nije došao na dodelu, rekao je: “Jebe mi se”

 

 

posted by AxEnTiJe